Бард српског глумишта и доживотни почасни члан Југословенског драмског позоришта, Старограђанин Власта Велисављевић заувек је напустио свој Дорћол у 95. години живота.
Вечити младић позоришне, филмске и телевизијске сцене био je најстарији активни глумац на нашим просторима. Одиграо је око 350 улога у позоришту, на филму и у серијама. Сарађивао је са бројним позоришним и филмским редитељима, глумио је у свим београдским позориштима.
За своји рад добио је бројне уметничке награде и признања, а Сретењским орденом за заслуге одликован је поводом Дана државности Републике Србије, 2017. године.
Власта Велисављевић је својим препознатљивим шармом, духовитошћу и неуморним радом освојио срца својих колега. За Старограђане и Дорћолце, био је комшија из Цара Уроша 29, из зграде на углу са Јовановом, многима пријатељ из краја, познаник са Бајлонијеве пијаце, из Алонса, Калемегданског парка или староградских улица којима је увек радо шетао. Тај оптимизам, ведри дух и смисао за хумор красио је Власту, легенду Дорћола и сведока једног века и епохе која неумитно пролази. Читајући биографију можемо слободно рећи да је његов живот сјајан сценарио за позоришну представу или филм. Био је човек који је живео у свим нашим несталим и ововременим државама, а пре свега сведок вековног уметничког стварања на нашим просторима.
У једном интервјуу Власта је кроз смешак рекао да је „имао буран живот – две робије, две представе које је лично Јосип Броз Тито забранио, три брака, а потом и болне вечне растанке с колегама које су деценијама делиле с њим сцену и кафански сто“.
Власта Вeлисављевић, који је вероватно био и остао најведрији човек у Србији, рођен је 28. јула 1926. године у Београду. Као глумац је први пут наступио са дванаест година у „Родином позоришту“ Гите Предић, ћерке Бранислава Нушића, у представи „Пут око света“. Током окупације ухапшен је 1943. и депортован у концентрациони логор у Немачкој. Одатле је успео да побегне и да 1944. у Београду дочека ослобођење. По завршетку рата, покушао је да емигрира, али је ухапшен. Позоришну академију у Београду је уписао 1948. године у првој генерацији студената, у класи Мате Милошевића, заједно са Оливером Марковић, Властимиром Ђузом Стојиљковићем, Олгицом Станисављевић, Мајом Беловић, Предрагом Пепијем Лаковићем, Босиљком Боци, Даницом Аћимац, Миодрагом Дебом Поповићем и Михајлом Викторовићем. У време Информбироа, 1950. године, је ухапшен и спроведен на Бањицу, потом и на Голи оток, на ком је провео три године. Иако је 1953. рехабилитован, позоришта у Београду нису хтела да га ангажују. Одлази у Мостар, касније у Тузлу, да би се 1961. године вратио и придружио колегама са класе у Савременом позоришту (Београдском драмском позоришту). У Југословенско драмско позориште, на позив Бојана Ступице, прелази 1969. године. Играо је бројне представе „на даскама овог позоришта“, а многе генерације Београђана ће га пампити по улози у најдуговечнијој представи „Буба у уху“, у режији Љубише Ристића, која је имала више од 1.600 извођења.
Ово је само део животне и уметничке приче о нашем суграђанину Власти Велисављевићу који је храбро добијао све животне битке осим ове последње са корона вирусом.
Слава му!