Ботаничка башта “Јевремовац”
Прва ботаничка башта у Србији основана је 1874. године, по одлуци Министарства просвете Краљевисне Србије, а на предлог Јосифа Панчића (1814 – 1888), лекара по образовању и страсног ботаничара. Ботаничка башта најпре је формирана на крају некадашње Дунавске улице, близу обале Дунава. Водене бујице у пролеће 1888. и 1889. године уништиле су башту у близини Дунава. Плац на којем се она данас налази поклонио је Великој школи краљ Милан Обреновић. Овај плац од око пет хектара он је наследио од свог деде Јеврема и Башта је, по жељи дародавца, добила име „Јевремовац”. Стакленик Ботаничке баште „Јевремовац” подигнут је 1892. године и запрема простор од око 500 квадрата. На отвореном простору Баште налази се близу 1.000, а у стакленику преко 1.000 домаћих, европских и егзотичних врста дрвећа, жбуња и зељастих биљака. „Јевремовац” је наставно-научна база Биолошког факултета. Одлуком Скупштине Србије Ботаничка башта „Јевремовац” проглашена је 1995. године спомеником природе, чиме је целокупан њен простор стављен под посебан режим заштите.
Настанак Ботаничке баште „Јевремовац”
Историја Ботаничке баште „Јевремовац” почиње 1874. године када је Велика школа добила 1.400 талира за подизање и одржавање баште. Име Јосифа Панчића нераскидиво је везано за њено оснивање. У образложењу потребе за ботаничком баштом Панчић је писао: „Ботаничка башта има према захтевима данашњег времена две задаће да изврши: с једне стране да на малом простору састави флору оне земље, чија се омладина има ту ботаници да учи, а с друге стране да прибере све оне ексотне биљке, које су потребне, да у башти буде углавном представљена вегетација целог света…” Ови задаци Ботаничке баште допуњују се данас функцијом у очувању и заштити животне средине.
За подизање баште било је додељено земљиште на крају некадашње Дунавске улице, близу саме обале Дунава. За њеног управника поставњен je Јосиф Панчић и одмах се приступило изравнавању и ограђивању парцеле. У пролеће 1878. године започето је засађивање у башти, а исте године затражено је да се подигне и стакленик. Године 1887. у башти су биле засађене биљке које је Панчић са својим ученицима био сакупио по Србији. Њен оснивач и управник желео је да је представи свима који су заинтересовани и истиче како у башти има места и за биљке из осталих области Балканског полуострва. Тако би, говорио је он, великошколска ботаничка башта ушла у ред сличних установа у иностранству са којима би се ступило у сталну размену семења и корења биљака.
Јосиф Панчић је умро у зиму 1888. године, а те исте године у пролеће надошао је Дунав и поплавио башту. Бујица је из стакларе однела више од половине биљака. Водена бујица се и наредне године сручила на башту и свима је било јасно да јој ту нама опстанка. Тај проблем решио је убрзо краљ Милан Обреновић, који се на Илиндан 1889. године обратио министру просвете и црквених послова писмом у којем се каже: „Данас, на први рођендан по миропомазању мога сина Његовог величанства Нашега краља Александра I, нашао сам се побуђен дати држави на просветне цељи, и то за ботаничку башту, своју башту овде у Београду, у одељењу палилулском, преко пута палилулске касарне под једним условом, да се ова башта зове „Јевремовац”, за рад сећања на нашега славног претка, мојега и мојега сина, Господина Јеврема Т. Обреновића, великог љубитеља народне просвете.”
Стакленик је у Ботаничкој башти „Јевремовац” подигнут 1892. године. На отвореном простору Баште од око пет хектара налази се близу 1.000, а у стакленој башти преко 1.000 домаћих, европских и егзотичних врста дрвећа, жбуња и зељастих биљака. Ботаничка башта „Јевремовац” је наставно-научна база Биолошког факултета. Одлуком Скупштине Републике Србије 1995. године Башта је проглашена спомеником природе. Тим чином она је стављена под посебан режим заштите.