КАКО СПРЕЧИТИ НАСИЉЕ И САЧУВАТИ ПОРОДИЦУ

Удружење жртава насиља „Хајр“, уз подршку Градске општине Стари град, организовало је данас први регионални округли сто „Како спречити насиље и сачувати породицу”, чији је циљ отварање дијалога о могућностима превенције насилног понашања, препознавање насилника, санирање психичког здравља жртава насиља, њихова рехабилитација и ресоцијализација, очување породичног окружења, као и примена добрих пракси из нашег региона.

Скуп су отворили председница Савета за родну равноправност ГО Стари град Мила Поповић, Бранислава Синанић из Привредне коморе Србије и Владимир Тодић из Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Мила Поповић је истакла да општина већ дуже време пружа подршку удружењима жртава насиља кроз организацију различитих скупова и манифестација. На округлом столу, кроз четири панел дискусије, учествовали су и представници полиције, судства, Министарства за рад, борачка и социјална питања, адвокати и психолози.

Представник Министарства за рад, борачка и социјална питања Драган Кнежевић истакао је да је Србија почетком 2014. године, ратификацијом Инстанбулске конвенције, начинила значајне помаке у измени постојећих закона који се баве спречавањем насиља у породици.

– Осим усвајања новог Закона о спречавању насиља у породици, измене је претрпео и Кривични законик, који је веома допринео оснаживању жртве да пријави насиље. Према Инстанбулској конвенцији, Србија је дужна још да уреди и домен социјалне заштите, да уведе СОС телефон за жртве насиља који би требало да их охрабри и пружи им сва неопходна упутства како да се обрате надлежним институцијама. У домен социјалних услуга спада и програм за починиоце насиља, који код нас још увек није развијен – истакао је Драган Кнежевић.

Судија Небојша Ђуричић, који је био члан радне групе за израду Нацрта закона за превенцију насиља у породици, рекао је да је веома важно дефинисати шта је насиље.

– Није свако насиље кривично дело, али његово поновљање то може постати. Казнена политика није гарант да ће проблем насиља бити решен, поготово када су капацитети центара за социјални рад и полиције ограничени. Држава би требало више да се бави оснаживањем жртве да буде самостална и економски независна да не би дошло до кривичног дела.

Са друге стране, искуства адвоката који заступају жртве насиља говоре о неуједначеној судској пракси, као и о контрадикторностима у кривичном поступку, где се насилници некада осуде на казну затвора, а некада им се само изрекне условна казна. Према подацима Виктимолошког друштва Србије, за помоћ се годишње обрати више стотина жртава насиља, а подаци говоре да жртве много више трпе него што пријављују. Разлог за то наводе пребукиране државне институције, а решење виде у поједностављивању поступка пријаве насиља.