У СПОМЕН СКЕНДЕРУ КУЛЕНОВИЋУ

На згради у Влајковићевој 11, где је живео књижевник Скендер Куленовић, 2. септембра, Небојша Брадић, министар културе, и академици Добрица Ћосић и Матија Бећковић открили су спомен плочу.

Уз присуство породице, пријатеља и поштовалаца дела знаменитог уметника, и на овај начин је обележена стогодишњица његовог рођења. Министар културе подсетио је присутне на речи Данила Киша који је за Скендера Куленовића рекао да је рудар језика.

– Дело Скендера Куленовића је показало да нема идеологије која би превазишла јачину језика и речи и да је овај писац прави творац лепог језика – рекао је између осталог министар културе.

„Родила мајка“, реченица је коју је Скендер користио за даровите уметнике, чули смо академика Матије Бећковића а да није ни слутио да ћемо то данас ми овде рећи за њега.

– Најрођенији син српског језика са којим данас славимо његов 100. рођендан, са спомен плочом, која је нови украс на образу Београда. У ову зграду је први пут Куленовић ушао 1953. године из ње последњи пут изашао 1978. године. Са овом плочу овде је застао за сва времена и он и његова Стојанка мајка са три сина са Козаре – рекао је Матија Бећковић.

Испред општине Стари град, на отварању спомен плоче, били су чланови Општинског већа Ристо Рацо и Зоран Млађеновић.

Ристо Рацо је истакао да општина Стари град подржава акцију да познати уметници који су живели у Старом граду добију спомен плоче. Недавно је спомен плочу добио Меша Селимовић а сада и Скендер Куленовић.

Скендер Куленовић је рођен 2. септембра 1910. године у Босанском Петровцу, где је завршио основну школу, а потом прелази у Травник. Ту је завршио Језуитску гимназију. Већ у трећем разреду гимназије јавио се са првим књижевним радом, збирком сонета „Оцвале примуле“. Затим је студирао право на Загребачком универзитету. Године 1941. ступа у први партизански одред Босанске Крајине. Куленовић у рату пише поеме, уређује листове (Босански ударник, Глас, Ослобођење). Одмах после рата је директор драме Народног позоришта у Сарајеву. Уређује „Преглед“, „Књижевне новине“ и „Нову мисао“. Једно време је драматург Народног позоришта у Мостару, уредник у београдској Просвети. Због свог великог књижевног доприноса изабран је 16. децембра 1965. за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 21. марта 1974. за њеног редовног члана. Умро је 25. јануара 1978. године у Београду.Најважнија дјела: Стојанка мајка Кнежопољка, поема, 1945., комедије (Делидба, Вечера, А шта сад?), 1947., „Шева“, поема, 1952., Сонети, 1968., Диванхана, приповетке, 1972., Громово ђуле, приче за дјецу, 1975., Понорница, роман, 1977.