Ресторан Грчка краљица

Здање у Кнез-Михаиловој 51, ресторан „Грчка краљица“, познато најпре као „Деспотов хан“, јединствено је по много чему. Пре свега, то је најстарија сачувана зграда у овој улици. Друго, овај ресторан једини је угоститељски објекат који од настанка није мењао намену и, најзад, то је једина зграда која се налази на старој регулационој линији двеју улица – Кнез-Михаилове и Рајићеве. Поврх свега, сачувана је у облику у којем је настала. Једино јој је име било промењено у дугом раздобљу после Другог светског рата. Али, почетком деведесетих година сад већ прошлог века, враћено јој је старо име, па тако није више „Плави Јадран“, него поново „Грчка краљица“.

Остало је непознато ко је пројектовао зграду хотела „Грчка краљица”, како је и када добила то име. Дивна Ђурић Замоло у својој књизи “Хотели и кафане 19. века у Београду” износи претпоставку да се то десило осамдесетих година 19. века, када су некадашњи ханови добијали нова имена мењајући притом изглед, опрему и услугу, који су сада били више по европском укусу и мерилима.

На ту тему у својим белешкама Бранислав Нушић пише: „Тек после великог покрета 1848. године, када су војвођански елементи почели јаче да придолазе у Београд, донели су они и обичај, који је већ владао у њиховим крајевима, да и кафанама дају нарочито измишљена имена. У првоме реду су била династичка имена наших и страних пријатељских династија. Тако су постале кафане „Кнез Михаило Престолонаследник”, „Српски краљ”, „Српска краљица”, „Српка круна”, „Руски цар”, „Руска круна”, „Грчки краљ, „Грчка краљица”, „Румунски краљ”, „Чешка круна”, итд.”

„Грчка краљица” је подигнута као хан 1835. године, о чему се сазнаје посредно, из списка кафана који датира из 1860. године. У њему се каже да је то мејана (хан) Јована Куманудија, банкара, да је отворена пре 25 година без одобрења, као и то да је у закупу држи Јанко Лазаревић. У поменутом списку стоји још да је од мешовитог материјала, да осим механе има осам соба, две кухиње и подрум и да јој је име „Деспотов хан”.

Овај хан подигао је на свом имању Деспот Стефановић који га је сам и водио. Хан је продат пре 1860. године, јер се на поменутом списку кафана из исте године као власник појављује Јован Кумануди. „Деспотов хан” је променио више закупаца, а осим Јанка Лазаревића, позната су још двојица – Алекса Димитријевић из 1896. и Драгутин Даничић из 1922. године.
У хотелу „Грчка краљица” је 1908. године било 11, а даљим преграђивањем дошло се до 14 соба. У њему су одседали углавном трговци из унутрашњости, а у кафану су долазили и трговци из Београда.

Јован Кумануди је Грк пореклом по оцу који је био пекар и имао пекарницу на Сави. Хлеб је био изузетно добар, а пекара је радила дању и ноћу. Захваљујући тако стеченом капиталу, отац Јована Куманудија је на Великим степеницама, до хотела „Национал”, подигао кућу на спрат у којој је била нова пекара. Ова кућа је касније продата Марку Стојановићу, адвокату и вицегувернеру Народне банке. Отац Кумануди имао је више синова, од којих су четворица успешно водила колонијалну радњу у Главној чаршији. Јован је напредовао до „правителственог банкара” обављајући „обичне банкарске послове са пословним светом и плаћања за рачун државе у иностранству”. Добар део својих великих прихода улагао је у непокретности.

На углу Кнез-Михаилове и Улице краља Петра Јован Кумануди је срушио турску једноспратницу у којој је имао радњу и живео, па је 1870. године саградио нову једноспратницу европског изгледа. У приземљу ове куће били су дућани попут дубровачких, са гвозденим капцима и вратима. Спрат је био издељен на велике собе. Народна банка је у Куманудијевој кући имала своје канцеларије од оснивања 1884. године, све до завршетка своје зграде. Потом су у кући биле канцеларије банкарске радње „Андрејевић и Компанија”, а после Првог светског рата канцеларије Француско-српске банке. Јован Кумануди је купио и кућу до ове, са једним спратом према Улици краља Петра, као и кућу на углу Поп-Лукине и Црнотравске. Кумануди је имао и кућу у некадашњој Господској улици где је после његове смрти становала његова жена Хрисанта са кћерком Милевом. Имао је још једну кћерку која се звала Катарина и два сина – Димитрија и Андру. Син Димитрије наследио је кућу у Кнез-Михаиловој. И Андра и Димитрије живели су расипнички. Тако је кућа у Кнез-Михаиловој на крају продата Николи Д. Кикију. Кћерка Катарина је наследила кућу у Црнотравској, а Милева је била наследница „Грчке краљице”.