Теразије

Плато Теразије је добио име по водоводном систему снабдевања који је некада био на месту данашњег хотела „Москва“ а који су Турци називали овим именом. Овај део града одувек је био епицентар друштвеног живота у којем су сазидани најбољи хотели, ресторани и радње. Последњом реконструкцијом из 1947. године склоњене су трамвајске шине и дат данашњи изглед којим доминира Палата „Албанија“, Игуманова палата, палата „Атина“, кућа Крсмановића, хотели „Москва“ и „Балкан“, као и теразијска чесма.

Доласком кнеза Александра Карађорђевића на српски престо, 1842. године, и одласком династије Обреновић, дотадашњи центар Београда, који се под кнезом Милошем формирао на платоу изнад Саве, преноси се на Теразије, како би нови владар, представник друге династичке куће, могао да има свој посебни двор. У ту сврху откупљена је кућа Стојана Симића, која ће тако постати језгро за стварање будућег дворског средишта Београда, било рушењем старих или подизањем нових дворова за обе династије које су се смењивале на српском престолу. До данас су сачуване само зграде Старог и Новог двора, које, строго узевши, не припадају Теразијама. На месту турских „теразија“ кнез Милош Обреновић 1860. године подиже велику камену чесму, која је пренета у Топчидерски парк 1911. године, али је враћена на Теразије 1975. године. Чесма је решена у облику тростепене пирамиде коју окружује октогонални базен са профилисаном оградом. Чесму је радио мајстор Франц Лоран.

Хотел „Москва“

Хотел је саграђен 1906. године за потребе осигуравајућег осигуравајућег друштва „Росија фонсиер“. Пројектант зграде био је архитекта Јован Илкић, а предузимач радова грађевинар Карло Кнол. На месту где се данас налази хотел „Москва“ била је једноспратна кућа Николе Вуловића. За подизање своје палате, осигуравајуће друштво је расписало јавни конкурс. У оцењивачком одбору налазила су се двојица архитеката из Петрограда, професор Ото Вагнер из Беча, а од домаћих архитеката Андра Стевановић и Никола Несторовић. Прву награду за поднети пројекат добио је загребачки архитекта Виктор Ковачић, а другу београдски архитекта Јован Илкић. Међутим, дирекција осигуравајућег друштва, чије је седиште било у Петрограду, ипак се одлучила за пројекат архитекте Илкића, који је уз извесне измене (прерада основе и нова фасада) на крају изведен. Изузетно декоративне фасаде имају керамичку облогу, која је рађена у Печују. У горњем делу глабне фасаде представљена је алегоријска група у рељефу, која оличава привредну и поморску моћ Русије. У своје доба ова зграда је била највећа и најупадљивија у Београду, све до подизања палате „Албанија“.