Скадарлија

Скадарлија се данас у туристичким публикацијама обично представља као боемска четврт Београда у чијим су се кафанама некада скупљали најпознатији српски писци, глумци, сликари и сви љубитељи неконвенционалнг дружења, а данас и као место са неколико добрих ресторана са изврсном храном. Историја Скадарлије која се помиње у туристичким водичима и препричава туристима пише се од првих година прошлог века, од момента када је преко пута Народног позоришта, на простору где се данас налази Народни музеј, срушена чувана кафана „Дарданели“ да би се изградило здаље Управе фондова. Гости „Дарданела“, глумци, књижевници, певачи, новинари са жаљењем су пропратили рушење кафане која им је више од три деценије пре тога била омиљено састајалиште и за своју нову Mеку спонтано изабрали приземљуше Скадарске улице, претпостављајући их оним деловима Београда који су стремили у висине.

Пре тог догађаја, који се збио 1901. године, бележи се да је простор Скадарлије све до половине 19. века била углавном пуста периферија града између „вароши у шанцу“ и села Палилула. За разлику од савског дела Београда изван шанца, овај део вароши, према Палилули, спонтано је насељаван – исто тако како је нестао и сам шанац, који није више одржаван и који су ондашњи становници затрпавали и премошћавали га по својим потребама. Први становници данашњег простора Скадарлије помињу се око 1825. године. Своје настамбе ту су прво градили Роми, па је овај крај најпре добио име

Шићан-мала, што је значило циганска махала. Тек половином 19. века почиње подизање мало бољих кућа и махала поприма облик градског амбијента. Почињу да се граде и и вишеспратне куће, али тај тренд у преображају Скадарлије прекинуо је почетак Првог светског рата и стицајем те и неких каснијих околности Скадарлија је остала претежно испуњена приземним кућама. Међу њима најстарија сачувана и знана као „Штихина кућа“, приликом једне реконструкције, припојена је кафани „Три шешира“. Штихина кућа име је носила по власнику Владану Штихи, а саграђена је пре 1878. годие. Кафана „Три шешира“ отворена је 1864. године, а до те године у кући се налазила радионица за израду шешира мајстора Димовића. Радионица је уместо исписане фирме на улазу имала окачена три плехана шешира, па је тако добила име које је кафана задржала.

Скадарлију су насељавали ситне занатлије, угоститељи и трговци, а неки од њених становника живели су од издавања станова. Међу подацима о Скадарлији 19. века стоји да се њеном средином протезао отворен канал који се у време обилнијих киша претварао у буран речни ток. Тај канал био је граница између дорћолског и палилулског кварта. Лева страна, на којој се налазила кафана „Три шешира“, припадала је дорћолском, а десна, са кафаном „Два јелена“, палилулском кварту. Кафана „Два јелена“ отворена је око 1862. године. Скадарлија је први пут на једном плану била уцртана 1854. године, а 1867. године налази се уцртана и на плану урбанисте Емилијана Јосимовића. Званично име – Скадарска улица – овај простор добија средином 1872. године. Само кратко, за време аустроугарске окупације, Скадарска је носила име Ружина улица. У неким старим кућама које и данас постоје, као што је она у броју 36, у којој се налази ресторан „Има дана“, као и у кући Катарине Христодуло, у броју 27, живела је плејада најпознатијих српских глумаца и других уметника са краја 19. и почетка 20. века.

Оно што је Скадарлију очувало до дана данашњег нису њене архитектонске вредности, већ дух којим су је даровали и печат који су јој деценијама утискивали великани српске културе, највише писци и позоришни посленици. Нема тога ко би могао навести сва та имена, али поменимо бар оне најпознатије – Ђуру Јакшића, Стевана Сремца, Јанка Веселиновића, Бранислава Нушића, Радоја Домановића, Антуна Густава Матоша, Брану Цветковића, Бору Станковића, Тина Ујевића, Рада Драинца, Густава Крклеца, Чича-Илију Станојевића, Милорада Гавриловића, Милку Гргурову, Велу Нигринову, Добрицу Милутиновића, Жанку Стокић…

Идеје о заштити Скадарлије и њеном спасавању од рушења у периодима привредног и градитељског просперитета Београда датирају још од краја Првог светског рата, али је било и противника тих идеја. Уредба о заштити београдских старина, која датира из 1935. године, предвиђа да ће се „у Скадарлији сачувати њена садашња регулација, а куће у којима су живели Ђура Јакшић, Милорад Гавриловић, Чича Илија Станојевић и Димитрије Гинић, обележити натписима, плочама и рељефним портретима ових уметника“. Превладало је, ипак, уверење да је Скадарлија вредна заштите. По решењу Завода за заштиту споменика културе града од 28. јула 1967. године Скадарлија је заштићена као просторна културно-историјска целина.

Нови живот Скадарлије по идеји архитекте Угљеше Богуновића

За очување Скадарлије и њен данашњи живот непроцењиве заслуге припадају покојном архитекти Угљеши Богуновићу.

„Миришу липе, звони дечји смех. Један се град рађа, један део града умире. Старо и ново, једно испред другога. Једна природна тема и један стари проблем. Стиснут, угрожен и наиван: на овој тераси мали и интиман, још увек живи део старог Београда. У овом делу вароши две-три куће су под заштитом државе. Један платан је наткрилио улицу, а два мала врапца, без бриге, седе на фирми пекаре. Ту пише: „Врућ бурек и лепиње“. Небом плове облаци. Мени је добро, добро у овом простору, Загелдам у сваки отвор са цвећем. Пуним се веселим миром у тихом предвечерју и размишљам. Моје су мисли поново архитектонске. Једеан стари проблем може се осветлити са неколико страна. Свако има право на свој угао посматрања, свако има свој праг одакле се радује поглед. На овим шетњама моје „вјерју“ о архитектури добија потврду. Наједном, монументално постаје све што је тихо и мало, интимно и ведро… Тако је овај познати архитекта писао у „Политици“ 1957. године у својим „Медитацијама о ревитализацији Скадарлије“ наводећи, поред осталог, то како су Данци на необичан начин спасили старе куће из свих крајева своје земље тако што су их пажљиво раззидали и пренели у град Аркус, факсимилски их обновили у насељу, својеврсном музеју и дали их на бесплатно коришћење уметницима, научницима, академицима да би они само брижљиво одржавали свој нови дом.

Угљњша Богуновић је десетак година касније, заједно са својим истомишљеницима, успео да реализује своје идеје и Скадарлији, старом боемском уточишту, удахне нови живот. Пре готово четити деценије Скадарлија је, ако се изузму простори и тргови по великим европским градовима, који су то морали бири углавном због велелепних и историјски значајних грађевина, међу првима у Европи постала искључиво пешачко царство. Наступиле су године најбољих чувених „Скадарлијских вечери“ које и данас почињу крајем априла и трају до хладних јесењих дана. Стара пивара постала је драгоцен простор, позорница за рок концерте и представе новог израза и позориште „Нова осећајност“. Осамдесетих година пивара је реконстуисана, али места за овакве садржаје није било, али ни они којима је био намењен простор у реконструисаном здању нису показали очекивано интересовање. И данас најпознатије кафане Скадарлије су оне најстарије – „Три шешира“ и „Два јелена“. „Скадарлија“ је настала из некадашње „Мале пиваре“. „Златни бокал“ је један од старих скадарлијских локала, а Угљеша Богуновић се потрудио да обновљени „Златни бикал“ задржи нешто од топлине и присности оног старог. Заувек су нестали Пашонин „Булевар“, „Бумс-келер“, „Вук Караџић“, „Еснафска кафана“, „Бандист“, али су отворене неке нове, као што су ресторани „Има дана“ и „Два бела голуба“.

Кућа Ђуре Јакшића

Најпознатија и једна од најстаријих кућа у Скадарској улици је она у броју 34 – кућа песника, сликара и боема Ђуре Јакшића. Песник је у њој провео последње године свог живота. Умро је 1878. године. Спомен плоча са натписом и рељефним портретом Ђуриним откривена је 1935. године. Касније, по смрти Ђуре Јакшића, у овој кући су становали глумац Чича Илија Станојевић, а потом глумац и редитељ Димитрије Гинић.

Кућа Ђуре Јакшића реконструисана је средином осамдесетих година протеклог века. Готово да нема дана без неког програма у просторијама куће. Годишње се приреди на десетине литерарних вечери, музичких програма, позоришних представа и ликовних изложби. Кућа Ђуре јакшића се налази у фонду Јавног предузећа „Пословни простор општине Стари град“, а о програмима културних дешавања у њој брине Савет за културу Скупштине општине Стари град. Општина Стари град је иницијативама, разним акцијама и финансијским средствима подржала многе добре идеје које Скадарлију афирмишу као место значајних културних збивања и утичу на очување њених споменичких и амбијенталних вредности.