Најлепша кровна тераса Старог града, изабрана у оквиру конкурса ЈКП “Зеленило Београд”, припада станарима зграде у Панчићевој 8, а о њој брине Синиша Стефановић који је од равног крова дорћолске вишеспратнице направио праву цветну оазу за своје комшије.
Декоративно цвеће, мушкатле, бразилски пркос, далматинска лепотица, већ три године красе терасу на последњим спрату коју је Синиша назвао “Четири комшинице”. Станари ове зграде имају привилегију да уз кафу или неко освежавајуће пиће под сунцобранима уживају и у необичном погледу. Са свих страна Дунав, од Гардоша до Панчевачког моста.
“Зграда је из 1978. године, ове године пуни четрдесет година. Тараса на последњој етажи годинама је била запуштена, а ограда је била скроз зарђала и пропала. Пошто сам пензионер који воли да ради, одлучио сам да такво стање променим и оплеменим ових седамдесет квадратних метара. Као главни принцип поставио сам идеју да тераса мора бити цветна. Једном давно сам чуо да човек који воли људе не може да не воли цвеће”, каже Синиша Стефановић.
Када је оплеменио простор, засадио цвеће, поставио две баштенске гарнитуре за седење и сунцобране, Синиша је простор назвао “Четири комшинице”, јер од свих станара четири даме редовно на тераси пију кафу и друже се.
“Нисам од оних који бацају старе ствари, већ сам од оних који гледају како бих дао нови живот стварима које су други одбацили. Винтиџ посуде с почетка 20. века донео сам из Амстердама и ту засадио цвеће, а као жардињере послужиле су старе корпе, водоводне цеви, фиоке, а најдржа ми је наплавина од дрвета са старог Ђачког купатила на Дунаву где сам се као дете купао. Годинама је чувам и у њој сам посадио далматинску лепотицу. Обичне саксије користим за мушкатле и оне стоје уз ограду коју сам детаљно средио и офарбао”, прича Синиша. Да би цветало читаве сезоне, цвеће на тераси окупаној сунцем мора се заливати два пута дневно, а ове године први пут су му процветале и руже које је засадио у старим бурадима за купус.
Кровна тераса о којој брине Синиша Стефановић украшена је и цитатима Душка Радовића, старим фотографијама, али и са два будилника. Један је стао када је Синиша отишао у пензију, док други, који је направио од играчке својих унука, ради и мери време после одласка у пензију.
“Желео сам да покажем да и време после радног века итекако има смисла. Уживам у сваком тренутку живота и ништа ми није тешко. Чак сам успео на крову и малу дрвену кућицу да направим како бих сакрио неуредно место где се налазила вентилација. Ту зими држим цвеће које не може на ниске температуре, алат, као и све што ми је потребно како бих ово место држао под конац. Комшија ми је извео воду што ми доста олакшава посао у врелим летњим данима када је цвеће потребно обилно заливати”, каже Синиша.