Кућа у Кнез-Михаиловој 43 спада међу најстарије у овој улици и једна је од малог броја сачуваних грађевина подигнутих у духу романтизма и декорацијом у стилу романтизма и класицизма. Припадала је трговцу Јовану Марковићу Шапчанину, који је у Београд дошао 1846. године. Шапчанин је тада имао 26 година, а презиме Марковић узео је по очевом имену који се звао Марко. Одмах по доласку у Београд Јован је отворио колонијалну радњу коју је назвао „Код Плаве звезде” у којој су калфе и шегрти били многи касније успешни београдски трговци. Извесно је да је кућа у Кнез-Михаиловој 43 зидана после доношења плана Емилијана Јосимовића, али јој се тачна година градње и пројектант не знају.
Међу подацима о кући у Кнез-Михаиловој 43, у изванредном енциклопедијским водичу „Београд – културна ризница», професор др. Бранко Вујовић наводи да је ова кућа подигнута између 1867. и 1870. године, док Миливој М. Костић у својим записима „Послови и дани трговаца, привредника и банкара у Београду 19. и 20. века” каже да је кућа грађена нешто касније, седамдесетих година. Костић у својим записима каже да је Јован Марковић Шапчанин до 1875. године био «са радњом у дућану Београдског трговачког суда, одакле се уселио у своју тек довршену кућу у Кнез-Михаиловој 43. Кад је АД „Слога” парцелисала своју Делијску башту, после просечења и регулисања Кнез-Михаилове улице, седамдесетих година прошлог века, Јова је купио од ње два плаца од 850 метара квадратних. Узан крак плаца излазио је на Ускочку улицу, између куће Бељинице и Пујкине. Ту је поставио тешку дрвену капију за пролазак кола, кад доносе разну увозну робу и кад је из ње односе продату и спаковану. Са улице је озидана добра једноспратна кућа, која и данас стоји. На спрату се становало а у великом дућану је била радња”.
Јован Марковић се оженио сестром Петра Милушића и са њом имао два сина и једну кћерку. Миливоје М. Костић је записао да су ову породицу поделиле велика љубав мајке према кћерки Јулки и очева љубав према сину Тихомиру и његовој жени. Извесно време сви су они становали у истој кући, а онда су се Тихомир и његова жена иселили. То није донело мир у кућу и Костић каже да је то био разлог што се Јован Марковић Шапчанин убио новембра 1879. године. Обадва Јованова сина завршила су студије права – Војислав је отишао у дипломатску службу, а Тихомира је отац увео у своју радњу.
Кћерка Јулка се удала за Милутина Гарашанина, вођу Напредне странке, државника и дипломату, који је умро у Паризу 1897. године, где је тада био у дипломатској служби. Јулка је од свог брата Тихомира добила плац у Кнез-Михаиловој улици, одмах до његовог, који се налазио на углу Кнез-Михаилове и данашње Змај-Јовине улице. На уступљеном плацу Јулка је дала да се изгради једноспратна кућа. Кућу у Кнез-Михаиловој 43, о којој се овде говори оставио је Јован Марковић Шапчанин својој жени, а она ју је преписала Јулкиној деци. Ово здање тако је наследио Владимир Гарашанин, те је она позната и као Гарашанинова кућа. На кући су 1925. године начињене извесне преправке за потребе радње Владе Митића.