Задужбине

Задужбина Илије Милосављевића Коларца (1800-1878), Студентски трг 5 Београдски трговац Илија Милосављевић Коларац, иако нешколован, готово целокупну своју имовину оставио је српском народу за унапређивање просвете и културе. Тестамент о завештању имовине састављен је 1877. године, када је основан и фонд за његов универзитет. Од прихода завештане имовине подигнуто је данашње здање Коларчевог народног универзитета између 1928. и 1932. године – према пројекту архитекте Петра Бајаловића. Рад Задужбине прекинут је после Другог светског рата, а обновљен 1991. године. Зграда Коларчевог универзитета увек је имала намену и служила циљевима које јој је одредио дародавац.

Задужбина Мише Анастасијевића (1803-1885), Студентски трг 1 Фебруара 1863. године богати трговац Миша Анастасијевић преко тадашњег министра просвете замолио је кнеза Михаила да прими на дар здање саграђено на «Великој пијаци». Већ септембра исте године то здање предато је тек основаној Великој школи. Једена од најлепших београдских зграда названа је по дародавцу Капетан-Мишиним здањем, а на њој је позлаћеним словима било исписано: «Миша Анастасијевић своме отечеству». Капетан-Мишино здање је саграђено по плановима чешког архитекте Јана Неволе. Осим Велике школе, у њему су се својевремено налазили Министарство просвете, гимназија, библиотека и Народни музеј. Данас је у згради Ректорат Београдског универзитета.

Вукова задужбина Задужбина је основана 1987. године, у години када је обележено два века од рођења Вука Караџића. Оснивачи су Скупштина Србије, САНУ, универзитети у Србији, Матица српска, Удружење књижевника Србије и више институција културе и привредних фирми. Циљ оснивања Вукове задужбине је, поред осталог, унапређење српског језика, филолошка и лингвистичка истраживања, истраживања народне књижевности, заштита, чување и публиковање дела Вука Караџића. Задужбина је смештена у згради која се налази у Улици краља Милана 2, у којој се некада налазило најпре Министарство просвете Краљевине Србије, а после Другог светског рата и Министарство просвете СР Србије. Здање је, према пројекту архитекте Александра Бугарског, грађено у периоду 1870-1871. године као приватна кућа Димитрија Голубовића, начелника Београдског округа. Кућа је недуго по завршетку продата држави. Дограђена је и промењена јој је фасада 1912. године према пројекту архитекте Бранка Таназевића.

Задужбина Николе (1841-1918) и Евгеније Кики (1855-1933) Велики део своје имовине Никола и Евгенија Кики оставили су Београдској трговачкој омладини. Свој тестамент Никола Кики је оставио 1918. године. Од продаје дела остављене имовине и прихода од непродате, према тестаментарној вољи дародавца, саграђена је «Болница Никола и Евгенија Кики за сиромашне и пострадале трговце» у Звечанској 9, а према пројекту архитекте Рајка Татића. Према вољи задужбинара, на углу Цетињске и Хиландарске улице саграђена је 1939. године трговачка школа. Пројекат овог здања урадио је архитекта Драгомир Живојиновић.

Задужбина Симе Андрејевића Игуманова (1804-1883) Сима Андрејевић Игуманов је своју имовину завештао 1880. године намењујући је за «просветне циљеве своје браће у Старој Србији». Задужбинску имовину у Београду чинила је зграда на Теразијама и две мање зграде у Бранковој улици, које су национализоване 1960. године. Зграде у Бранковој срушене су шездесетих година прошлог века. Пословно-стамбено здање познато као Игуманова палата, на углу Теразија и Трга Николе Пашића, подигнуто је од прихода Задужбине 1938. године по пројекту архитеката, браће Бранка и Петра Крстића. Приходом који је доносило издавање простора у овој згради требало је издржавати Богословију у Призрену. Рад Задужбине обновљен је пре петнаестак година, а општина Стари град је Игуманову палату вратила Задужбини 1991. године те су тако створени услови за даље остваривање њених циљева.