Кнез Михајлова

Кућу Марка Стојановића,познатог београдског адвоката и вицегувернера Народне банке Србије, у Кнез-Михаиловој 53-55, пројектовао је архитекта Константин Јовановић 1885. године. Кућа је саграђена четири године касније. Имала је двојаку намену – у приземљу су се налазили локали, а на спрату стан раскошног ентеријера. Ова неоренесансна грађевина је један од најлепших примера београдске стамбене архитектуре. Непосредно уз ову, на углу Кнез-Михаилове и Париске, Константин Јовановић је за Марка Стојановића пројектовао још једну стамбену кућу – у Париској 15.

Кућа трговца Радована Барловца била је прва двоспратница у Кнез-Михаиловој улици. Саграђена је око 1870. године по пројекту архитекте Александра Бугарског. Када су јој 1920. године дограђена још два спрата била је у овој улици прва четвороспратница. Ово здање познато је и као Палата „Лаховари“, јер је дуже време била власништво Симке Лаховари, унуке Јеврема Обреновића, која је била удата за Александра Лаховарија, румунског министра правде. У овом здању дуго се налазила Управа монопола, а за време балканских ратова у њој је била смештена болница. Зграда је обновљена 1986. године. У њој се данас налази Филолошки факултет.

Кућа Јована Панђелe, Кнез-Михаилова 37, подигнута је почетком седамдесетих година 19. века, по пројекту Александра Бугарског који је урађен 1872. године. Кућа је била првобитно једноспратна. Други спрат јој је дозидан 1889. Од Панђелиних наследника купио ју је 1901. године познaти трговац и задужбинар Никола Спасић и завештао је Инвалидском фонду „Свети Ђорђе“. Године 1926. измењен је изглед приземља, а делимично и првог спрата, а половином прошлог века кући су дозидана још два спрата.

Здање породице Месаровић налази се на јединственој парцели између Кнез-Михаилове и Чика-Љубине улице. Зграда у Кнез-Михаиловј 18 део је јединственог грађевинског комплекса који чине још зграда у Чика-Љубиној 8 и бочна крила која их повезују. Зграда је саграђена 1883. године по пројекту архитекте Александра Бугарског. Зграде су у три наврата дограђиване и преправљане због мењања намене према пројектима познатих архитеката – Милана Антуновића, Данила Радисављевића и Драгише Брашована.

Здање на углу Кнез-Михаилове 45 и Улице Николе Спасића, познато као кућа Терзибашића, нису купили или саградили припадници породице Терзибашић. Наследио ју је Мијаило Терзибашић од свог деде по мајци, Николе Рашића, као једини потомак ове фамилије. Пројектантски посао приписује се архитекти Јовану Илкићу, а као године градње помињу се 1882. и 1884.

Двоспратна зграда на углу Кнез-Михаилове 33 и Улице Ђуре Јакшића изграђена је 1889. године за познатог српског трговца и задужбинара Николу Спасића по пројекту архитекте Константина Јовановића. Била је репрезентативна стамбено-трговачка кућа. На првом спрату ове куће становао је Никола Спасић. На згради су доминантна три кубета квадратне основе. Ентеријер има богату декорацију. Ова кућа Николе Спасића је један од најуспешнијих примера академизма у архитектури и једно од најбољих остварења стамбене архитектуре Београда.

Кућа Јовaна Марковића Шапчанина у Кнез-Михаиловој 43, спада међу најстарије у Кнез-Михаиловој улици и једна је од ретко сачуваних грађевина грађених у духу романтизма и са декорацијом у стилу романтизма и класицизма. Не зна се поуздано ко ју је пројектовао, а постоји и више тврдњи у вези са годином изградње. Према једним подацима кућа је саграђена између 1867. и 1870. године, а други извори тврде да се то десило нешто касније – седамдесетих година 19. века. Године 1925. једноспратница у Кнез-Михаиловј 43 претрпела је извесне измене за потребе радње Владе Митића.

Здање некадашњег хотела „Русија“, претпоставља се, подигнуто је 1875. године. Ни име пројектанта не зна се поуздано, већ се претпоставља да је то био Александар Бугарски. Власник хотела „Русија“, који је подигнут на месту где се некада налазио турски хан, био је Радован Барловац. Хотел је првобитно имао приземље и један спрат. Крајем 19. века хотелу је дограђен још један спрат, а 1959. још два. У неколико адаптација и реконструкција дошло је до битних измена на фасади.

Здање на углу Кнез-Михилове 50 и Улице краља Петра подигнуто је 1870-1871. године за трговца Јована Куманудија који је на том месту имао стару кућу турског типа у којој је становао и држао радњу. У новом здању, грађеном по угледу на европска, своје просторије имала је Народна банка Србије од оснивања па све до изградње зграде у Улици краља Петра. По исељењу Народне банке у овој кући биле су канцеларије банкарске радње «Андрејевић и Компанија». После Првог светског рата ту се налазила Француско-српска банка. У њој су се извесно време налазили белгијски и енглески конзулат, као и Београдски окружни суд. Кућу у Кнез-Михаиловој 50 купио је 1910. године трговац Никола Кики, коју је, поред осталог, завештао Београдској трговачкој омладини. Кућа у Кнез-Михаиловој 50 твори јединствену целину са две суседне куће – Крстином механом у броју 48 и кућом трговца Вељка Савића у броју 46. Све три су грађене непосредно после усвајања првог урбанистичког плана Емилијана Јосимовића 1867. године.

Најстарија зграда у Кнез-Михаиловој, позната најпре као “Деспотов хан”, а до пре неколико година знана под именом “Плави Јадран”, Саграђена је као хан око 1835. године као власништво Деспота Стефановића и једини је угоститељски објекат у Београду из 19. века који до данас није променио намену. Пројектант зграде остао је непознат. Њен други власник био је Јован Кумануди, а његови наследници продали су је Николи Кикију.

Библиотека града Београда основана је 1929. године, а за публику отворена две године касније. Претеча Библиотеке града било је Читалиште београдско, које је основано 1846. Зграда у којој се данас налази Библиотека града грађена је око 1870. године. У њој је половином новембра 1870. отворен хотел „Српска круна“ и ту намену зграда је имала пуних седам деценија. После Другог светског рата, тачније 1. априла 1946. године, зграда је уступљена Народној библиотеци Србије у којој се она налазила све до изградње нове зграде на данашњем Светосавском платоу. Библиотека града пресељена је у ово здање крајем седамдесетих година прошлог века.

Пасаж се протеже између Кнез-Михаилове 19 и Обилићевог венца 17. Кућу у Кнез-Михаиловој 19, власништво Марка Лазаревића, купио је трговац Никола Спасић као једноспратно здање чије је двориште излазило на Обилићев венац. Кућа је грађена око 1875. године по пројекту Александра Бугарског. Пројекат доградње урадио је Никола Несторовић око 1910. године, а 1913. је на овом комплексу подигнуто ново здање које је имало партер и два спрата, излазило на Обилићев венац и са делом према Кнез-Михаиловој било повезано бочним крилима. Пасаж је имао капије и био покривен стакленом куполом. У реконструкцији пасажа деведесетих година протеклог века дограђена су бочна крила зграде, а за пословни простор који је добијен испод пода пасажа прокопано је и постављено степениште на средини.

Робна кућа „Митић“, зграда на углу Кнез-Михаилове 41 и Ускочке улице прва је пројектована савремена робна кућа у Београду. За трговца Димитрија Живадиновића пројектовао ју је 1900. године један од најпознатијих српских архитеката, Константин Јовановић. Ова робна кућа саграђена је тек 12 година касније. Зграда је била намењена пословању и становању, а по стилским одликама припада академизму са краја 19. века. Приземље и први спрат били су намењени трговини. Специјализовану радњу у њој држао је најпре Јевта М. Павловић, а од 1919. до 1941. године кућа је била власништво Владе Митића.

Зграда Прометне банке, Кнез-Михаилова 26, изграђена је у периоду између 1912. и 1914. године по пројекту архитекте Данила Владисављевића. У архитектонском погледу зграда је успешна комбинација класичног стила и декорације у стилу сецесије. Прометна банка је основана 1896. године, а њено постојање и улога у привредном развоју повезана је најтешње са именом Милоша Савчића, познатог и успешног градитеља и трговца, индустријалца, банкара и политичара. За председника ове банке Савчић је изабран 1919. године и на том месту био до краја свог живота.

Зграда у којој се од 2004. године налази Културни центар „Сервантес“ саграђена је 1904. године као власништво Константина и Николе Поповића, који су били чувени часовничари и јувелири. Кућа је саграђена по пројекту архитекте Милана Антоновића и првобитно је имала приземље, два спрата и високи кров. У преправкама и доградњама између 1930. године и почетка Другог светског рата Палата „Зора“ је добила још два спрата и изгубила потпуно своју декоративну пластику. Дуго после Другог светског рата, све до 1999. године, у палати „Зора“ се налазио Амерички културни центар, односно Америчка читаоница.

дање на углу Кнез-Михаилове и Обилићевог венца у чијем се приземљу и данас, поново под старим именом, налази ресторан „Руски цар“ подигнута је као власништво Милутина Антонијевића, који је преузео вођење чувене јувелирнице „Браћа С. Антонијевић“. Градња је започета 1922. године да би на извесно време била прекинута, а завршена је 1926. године. Пројекат је урадило грађевинско предузеће „Архитект“, чији су оснивачи били М. Петровић Обућина, Драгиша Брашован и Милан Секулић. „Руски цар“ је саграђен на месту где се својевремено налазила истоимена кафана. Плац је 1890. године купио Милутинов отац Макса од Алексе Крсмановића. У приземљу зграде налазила се кафана по угледу на бечке, док се испод кафане налазила друга сала – „Варијете“, са другачијим програмом. Палата је имала 22 апартмана, у којима су познати београдски лекари, адвокати и други отварали своје ординације и канцеларије.

Палата „Албанија“ подигнута је 1939. године на месту на којем се налазила истоимена кафана, по много чему необична. Углавном је описивана као кафана „најнижег реда“, са јефтином храном и шароликом публиком. Кафана је срушена 17. октобра 1936, а градња монументалне палате започета је 16. јула 1938. године. Аутори идејног пројекта за ово здање били су Загрепчани Бранко Бон и Милан Гракалић, а њихов пројекат и пројектну документацију разрадио је архитекта Миладин Прљевић. Инвеститор је била Хипотекарна банка трговачког фонда.

Зграда Задужбине Николе Спасића, Кнез-Михаилова 47, саграђена је на имању које је чувени српски трговац и задужбинар купио од Акционарског друштва „Слога“ пред Балкански рат 1912. године. Имање се налазило преко пута његове радње, а пре него што је постало власништво „Слоге“ припадало је кнезу Александру Карађорђевићу. У згради која је постојала на имању налазила се “Београдска касина” у којој су се на забавама окупљали отмени Београђани. Ту једноспратницу подигао је око 1850. године кнез Александар Карађорђевић по пројекту архитекте Александра Бугарског. У два наврата – 1876. и 1880. године, зграда је адаптирана и дограђивана. По Спасићевом тестаменту зграду је требало доградити за још један спрат, али је Одбор Спасићеве задужбине одлучио да ту зграду поруши, што је учињено 1929-1930. године. Подигнуто је ново велелепно здање које излази на четири улице, са приземљем у којем се налазило 14 дућана и четири спрата са 38 станова.

Кућу Марка Стојановића,познатог београдског адвоката и вицегувернера Народне банке Србије, у Кнез-Михаиловој 53-55, пројектовао је архитекта Константин Јовановић 1885. године. Кућа је саграђена четири године касније. Имала је двојаку намену – у приземљу су се налазили локали, а на спрату стан раскошног ентеријера. Ова неоренесансна грађевина је један од најлепших примера београдске стамбене архитектуре. Непосредно уз ову, на углу Кнез-Михаилове и Париске, Константин Јовановић је за Марка Стојановића пројектовао још једну стамбену кућу – у Париској 15.