Робна кућа Митић

Здање на углу Кнез-Михаилове 41 и Ускочке улице прва је пројектована савремена робна кућа у Београду. Један од најпознатијих српских архитеката, Константин Јовановић, син једног од првих и најпознатијих српских фотографа, Анастаса Јовановића, урадио је то 1900. године за трговца Димитрија Живадиновића. Ова робна кућа саграђена је тек 12 година касније. Шест година пре ње саграђен је робни магазин Бенциона Булија у Улици краља Петра.

Зграда је имала двојну намену – требало је да служи пословању и становању. То је диктирало и различиту обраду простора. По стилским одликама ово здање припада академизму са краја 19. века. Приземље и први спрат, који су били намењени трговини, имају велике застакљене отворе. Према пројекту, стакло је требало да држе дрвени рамови. Али, пошто је градња уследила тек 12 година после пројектовања, у складу са захтевима времена, рамови су били направљени од гвоздених профила са декоративним елементима у стилу сецесије.

У згради о којој говоримо специјализовану робну кућу држао је најпре Јевта М. Павловић, који је трговао папиром и канцеларијским материјалом, али је она остала позната по трговцу Влади Митићу, који је био њен власник од 1919. до 1941. године – у њој имао трговину и становао.

Митић је до Првог светског рата имао памуклијашко- јорганџијску радњу у Нишу. Године рата провео је у Солуну где је почетком рата отишао на свадбено путовање. Ту га је прихватио Јосиф Алкалај као стручног за рад на лиферацији памуклија, а по задужењу српске владе радио је памуклије за српску војску. После Првог светског рата дошао је у Београд и ту најпре имао ортачку мануфактурну радњу на велико. Он касније уводи и трговину на мало и био је први који је државним чиновницима пружио могућност продаје на отплату. Дакле, у неку руку, био је пионир плаћања на одложено. Цене роба које су се куповале на отплату биле су нешто веће. Они са већом платом имали су првенство, али се зајам одобравао уз меничне гаранције. Проверавало се да ли је плата онога ко купује на отплату оптерећена још неким дугом. Касније је куповина на отплату одобравана и другим грађанима, а рок је са шест продужен на девет месеци.

У годинама пред Други светски рат Мануфактурно-галантеријска радња „Влада Митић и брат“, чије је оснивање забележено код Трговачког суда 13. јануара 1921. године, имала је око 340 запослених и трошила је доста новца за рекламирање робе која се продавала. Због увођења куповине на отплату за државне чиновнике он је међу њима назван „чиновничком мајком“.
Познато је да је помагао својим радницима дајући им бескаматне кредите и новчану помоћ у разним неприликама. Помагао је и Београдски универзитет. После Другог светског рата осуђен је на годину и по дана затвора под оптужбом да је „сарађивао са непријатељем, продајући њему робу, а ускраћивао и изгладњивао обичан народ“.

Једно место у изузетно атрактивном делу Београда познато је и данас под његовим именом. Митић је 1935. године купио ресторан „Рудничанин“ на Славији, намеравајући да на том месту сагради велику робну кућу која би имала 14 спратова и за два метра надвисила палату „Албанија“. Овај плац доживео је необичну судбину. До дана данашњег, после много урбанистичких идеја и конкурса, после свих радњи и покушаја да се овај плац на Славији „приведе намени“, простор између Београдске и Улице српских владара остао је празан – познат ка „Митићева рупа“.