Међу културно-историјским споменицима здање у Кнез-Михаиловој 50 познато је као кућа Хрисанте Кумануди иако већ од 1910. године није било у власништву ове познате београдске породице. Кућу је подигао Јован Кумануди, пореклом Грк, чији је отац на Сави имао познату пекару. Јован је био један од шесторице синова Ђорђа Куманудија. Доспео је до „правителственог банкара”, обављајући банкарске послове са пословним светом и плаћања за рачун државе у иностранству. Послови су му доносили добре приходе и он је један део тих прихода улагао у некретнине. На углу Кнез-Михаилове и ондашње Дубровачке улице (данашње Улице краља Петра) налазила се стара једноспратница турског типа у којој је Јован Кумануди становао и држао радњу. Стара кућа је срушена и 1870. године и подигнута је нова једноспратница по угледу на европске. Као и у старој кући, приземље је било намењено пословању, а спрат становању.
У приземљу куће Јована Куманудија Народна банка Србије имала је своје канцеларије од оснивања 1884. године, све до подизања њене велелепне зграде у Улици краља Петра 12. По исељењу Народне банке, у овој кући биле су канцеларије банкарске радње „Андрејевић и Компанија”. Банкарска радња се ту налазила до закључења мира после Првог светског рата, а затим се ту налазила Француско-српска банка. У њој су се извесно време налазили белгијски и енглески конзулат, као и Београдски окружни суд.
Већ смо поменули да је Јован Кумануди велики део својих прихода улагао у некретнине. Осим куће у Кнез-Михаиловој 50, купио је и кућу до ње у Улици краља Петра, као и Деспотов хан у Кнез-Михаиловој који је назвао хотелом „Код Грчке краљице”. Купио је и Поливаков хан 1863. године, као и једну кућу на углу Црногорске и Поп-Лукине улице. Био је и власник пиваре на Јалији. Јован Кумануди је имао и приземну кућу у Господској улици у којој је, после његове смрти, живела његова удовица Хрисанта са ћерком Милевом. Ова кућа је продата Женском друштву које је у њој отворило радничку школу. Милева се није удавала и осим куће у Улици краља Петра наследила је и „Грчку краљицу”.
Зграду у Кнез-Михаиловој 50 купио је познати београдски трговац Никола Кики и то је била једна од три куће које су он и његова жена Евгенија оставили Београдској трговачкој омладини. Према тестаменту који је оставио Никола Кики, од прихода које је доносила ова кућа, као и од продаје комплекса „Уједињење” и куће на Краљевом тргу, требало је да се сагради болница за „сиромашне и пострадале трговце”. Болница у Звечанској 9 саграђена је између 1937. и 1940. године и имала је 22 собе са сто кревета. Требало је да се болница издржава приходима које је доносила кућа о којој овде говоримо.
У два наврата на овој кући извршене су измене. Први пут интервенције у конструкцији приземља према Кнез-Михаиловој спроведене су по пројекту Фрање Јенча 1929. године. Лучни отвори замењени су правоугаоним да би се добили већи излози. Део куће који гледа према Улици краља Петра претрпео је измене у спратном делу. Међутим, приликом реконструкције изведене између 1975. и 1977. године фасади је враћен првобитни изглед. У приземљу ове куће налази се данас Немачки културни центар.
Кућа Хрисанте Кумануди у Кнез-Михаиловој 50 твори јединствену целину са две суседне куће – Крстином механом у броју 48 и кућом трговца Вељка Савића у броју 46. Грађене су непосредно после усвајања првог урбанистичког плана Емилијана Јосимовића 1867. године и први су резултат плански спроведене регулације старе вароши. Градњом овог блока грађанских кућа назначен је прекид са традиционалном архитектуром и оне ће надаље често бити узор у архитектонској делатности Београда.
Крстина механа је грађена 1869. године. У овој згради су браћа Крстић отворила гостионицу и хотел „Крстина механа”. Ту су се, до изградње старе скупштине на месту данашњег биоскопа „Одеон”, одржавала скупштинска заседања. Кућа београдског трговца Вељка Савића саграђена је такође 1869. године као стамбено-пословна. Првобитни изглед зграде мењан је у преправкама и доградњи које су започете 1912. године, али је рестаурацијом изведеном 1977. у великој мери враћен првобитни изглед фасаде. У једном делу приземља ове куће налази се позната кафана „Коларац”, у другом галерија „Недељко Гвозденовић”, а на спрату су смештени легати града Београда.