Хербаријум Јосифа Панчића

„За систематско проучавање биљака, ботаничар – флориста налази највише обавештења и најбољих савета у својој збирци, хербару. Али тежак је и трудан пут којим се долази до добре и поуздане збирке. Да би се сачинио добар хербар треба или да се путује и лично скупља, или да путују „центурије“, па и целе збирке од таквог скупљача, или да се збирка попуњује разменом дупликата“. Тако је велики ботаничар Јосиф Панчић писао о значају хербаријума за истраживаче и проучавање биљног света мало пре него што ће његова, четврт века стварана збирка, 1860. године постати власништво државе.

Хербарска збирка Јосифа Панчића представља неисцрпан извор за боље упознавање биљног света Србије, па и ширег подручја Балкана. Ту се могу наћи бројни подаци о распрострањењу чак и оних врста које су данас на територији или на одређеним подручјима Србије ишчезли, или су на граници ишчезавања. Осим тога, у збирци се налази и одређени број примерака биљака које је Панчић описао као нове за науку и које представљају најзначајније примерке у његовом хербару. Оригинални примерци, на основу којих је нека врста или подврста описана као нова за науку, зову се холотипови и представљају најзначајније примерке сваке хербарске збирке. Тако, на пример, у збирци Herbarium Pancicianum налазе се холотипови крагујевачког слеза и бешчекињасте удовичице – биљака које су ишчезле из читавог светског генофонда и не могу се више нигде видети осим у његовој збирци.

Има још примера врста које се налазе у Панчићевој збирци а које су ишчезле са територије Србије, или неких њених делова. Панчићев хербаријум је у многим случајевима послужио као путоказ данашњим истраживачима да провере неке његове налазе. За пример може се узети алпски различак. Група истраживача је, на основу онога што се налазило у Панчићевом хербаријуму, 1998. године кренула да на Мокрој гори код Ужица потражи алпски различак. У томе је и успела, али су пронађена само три одрасла примерка, због чега је та врста у „Црвеној књизи флоре Србије“ стављена у групу крајње угрожених, што захтева одређену бригу о њој и њену заштиту.

Осим истраживачима, Панчићев хербаријум служи за едукацију ученика и студената, а доступан је и заинтересованим грађанима који ту могу да виде многе врсте које се данас у природи не могу наћи. Постоји више биљних врста за које се претпоставља да су ишчезле са територије Србије, а међу њима су плава јасеновка са Власине, мочварна хајдучица са локалитета Макиш код Београда и Банатска Паланка, калдезијева водена боквица из Грабовачке баре код Обреновца и Панчићева грахорица са Суве планине. И оне се данас код нас могу видети једино у хербарској збирци Јосифа Панчића.

Збирка Herbarium Pancicianum је сређена и смештена у 162 кутије и броји око 14.000 хербарских табака. Панчић је овај материјал прикупио на територији Србије, Црне Горе, Мађарске, Бугарске, Аустрије, Италије и Румуније. Овако сређена збирка је пре три године званично пријављена светском центру у Њујорку (Index herbariorum) и налази се у њиховој бази података. Од тада расте интересовање, како за генерални хербаријум, тако и за Панчићеву збирку, чије је постојање у свету било под знаком питања, јер се мислило да је Панчићев хербаријум нестао.

За науку, најзначајније Панчићево откриће сматра се оморика коју је он назвао Picea omorica Панч. Читавих двадесет година трагао је велики научник за врстом за коју је у ужичком крају чуо да „ни јела, ни бор, а ни смрча није“. Његово велико откриће, нажалост, било је дуго праћено неправдом. Панчићу је у свету оспоравано ово откриће и негирана је његова тврдња да се ради о потпуно новој врсти четинарског дрвета, односно о новој врсти смрче. Дендролог Пуркиње је није сматрао новом врстом, наглашавајући њено источноазијско порекло, правећи при томе и низ научних грешака. Тако се чувена Панчићева оморика данас у науци зове Picea omorica (Панчић) Purkyne. Панчић није доживео да се ова неправда исправи и њему призна откриће нове врсте.